ju dapače prije, nego je Jelušić broj dužne svote upisao bio, jer se, reče mudri odvjetnik, za sada još nezna, koliko treba novaca uzajmiti. Dvoje ga je jošte peklo: prvo, da je u životu Joso, koji je znao za tajnu njegovu, drugo, da se Mara nije nikako htjela sklonuti poći za apatekara, koji mu je sve to više dosadjivao. Nu nadajući se, da će i te dvie zaprjeke domišljatom svojom glavom ukloniti, upravo je sbrajao dobitak, što mu ga je kuratorstvo Radićeve ostavine dosele bilo donielo i koliko bi mu jošte nositi moglo. Bubnjajući prsti po stolu sve se je više i više zaplitao u tu aritmetičku zadaću, a uspjeh njegova umovanja bijaše tvrda odluka odgadjati sve više udovičinu udaju, jer, reče si sam, Joso argumentirao je posve pravo. Dodje li kapetan gospodarom u kuću, prestat će svako drugo gospodarstvo — a i moje. Udovica je lakoumna, strastvena, i treba joj novaca. To su vrline za mene zlata vriedne. A i samomu kapetanu, mislim, neće biti preša oženiti se, kad i bez toga dobiva novaca, a uz to ostaje slobodan. Tako ćemo. A posao napokon nije težak, ta udovica u mojih je ruku.

Još je htio i dalje razplitati svoju mrežu, al njetko pokuca na vrata.

»Tko je?« prenu se odvjetnik.

U sobu udje Petričević. Odielo mu bijaše otrcano, zamrljano, sieda mu kosa stršila u vis kao ježu, nad crvenim nosom buljila mu dva sumrtva, glupa oka. Staviv šešir na stolac do vrata, podje glavurdajuć do Jelušića.

»Servus, domine collega!« propenta Petričević.

»Šta ćeš?« zapita ga ljutito fiškal.

»O! O! Osobite novine! Osobite!«

»Kakove? Govori brzo, nemam kad slušati.«

»Joso — Joso — znaš onaj Joso, koji je bio u trgovini, gdje smo mi kuratori, hihihi! kuratori« — i Petričević poprati ove rieči sa pet prsti.

»Šta Joso?« skoči fiškal nemirno na noge.