»Na kartah sam izgubila pet sto.«

»Na kartah? Vi — Vi ste se kartali; Vi udovica pokojnoga Ilije Radića? Tu da te —«

»Pa šta je za to? Moji su novci bili!« planu udovica.

»Vaši?« nasmjehnu se lopovski Jelušić — »čini dvadeset tisuća forinti. A dvie zadnje tisuće i pet sto?«

»Šta ja znam?« odvrati ona otresito, »šta me pitate? Kupovala sam mu prstenja, ura i što je ostalo to sam mu dala na dar! Valjda sam smjela darivati mladoženju svoga?«

»Mladoženju? Ha, ha, ha!« nasmija se fiškal grohotom, »Summa summarum: dvadeset i dvie tisuće pet sto forinti! Račun se slaže!« Baciv olovku, skoči hladni inače odvjetnik na noge. »Jeste li čuli, gospodarice Jago, Vi ste zaslužili, da Vas metlom tjeraju iz grada.«

»Vi, nitkoviću, Vi to meni? Vi, koji ste me naveli, da oplienim škrinju, da okradem kćer!«

»Dà, ja nitković, ja, recite, lopov, ja velim Vam, da ste zaslužili, da Vas metlom tjeraju iz grada. Žao mi je, žao mi je, da sam Vas pomogao, kako ćete bolje oplieniti punu škrinju pokojnoga Ilije, jer ste luda, lakoumna žena, koja nema mozga u glavi. Mišljah, da ćete te liepe novce držati na okupu, da ćete gospodariti i tako kapetana sbilja privezati uza se. Ali Vi ste sliepa i strastvena žena, koja baca ludo težko skupljeni novac u ždrielo lakoumna čovjeka, koji će Vas napokon ostavit na cjedilu — —«

»On — mene — na cjedilu!« zaruknu žena muklo i krv joj udari u lice, u glavu. Grčevito stisnu žena ustne, grčevito pritiskivaše šake na svoje pune grudi. Fiškal bio je bacio u njenu omamljenu dušu rieč, rieč, koja ju mučaše više od ciele čete djavola.

»Šutite sada o tom, luda ženo!« zapovjedi joj Jelušić, »nepitam dalje za bjesnilo Vaše krvi, za Vašu ludu razsipnost. Nu ko što Vaša i moja je glava na kocki! Ako se izda, što učinismo, propadosmo oboje. Varalica onaj, u kojeg se

page sljedećih