kao oslonac, kormilo i kočnica. U svakom slučaju moramo biti oprezni i dobro pregledati, da li padina možda ne završava kakvim skokom. Sklizanje u stojećem i čučećem stavu jako zamara noge, dok je vožnja sjedečke ugodna, samo se čovjek jako smoči. Zaustavljamo se kočenjem pomoću cipela, te prenošenjem težine tijela na cepin.

Silazimo li hodajuči niz blagu padinu, nosimo cepin poprečno pred prsima, kako bi nam u slučaju pada bio odmah pri ruci.

Poskliznemo li se na strmoj padini, moramo se odmah zaustaviti cepinom. Svako je oklijevanje opasno, jer je kočenje veoma teško, ako postignemo veću brzinu sklizanja. Ukoliko je snijeg tvrd i zaleđen odmah ćemo se okrenuti potrbuške, te s nešto zgrčenom ruko zabiti rog ispod sebe u visini ramena. Ako je snijeg mekši, poslužit ćemo se mjesto roga lopaticom. Zaustavljanje s potpuno ispruženim rukama nije dobro, jer čovjek tada nema dovoljno snage da rog ili lopaticu čvrsto zabije u snijeg (sl. 150.).

U slučaju da je strmina velika a snijeg veoma tvrd, tako da ne možemo stajališta kopati udarajući cipelama, prisiljeni smo kopati stepenice.

Kod prečenja moramo iskopati tako široku stepenicu, da možemo u nju stati cijelim stopalom. Preuska stepenica čini hodanje nesigurnim, naročito ako imamo na nogama dereze. Hodamo li bez dereza, možemo kopati i nešto uže stepenice (vidi sliku 151.). Sa

Previous page

Next page