crna ognja, povelika ko jaja u junca. A Prpa bi za žensko iz vode u vatru. Netom doču za Raziju, zakle se da neće okusiti ni kruha ni vode dok se s njom u pletenicu ne splete. I kakve je već plȁve krvi bio, baci se na đogina i začas pade pod Kasim-aginu kulu. Pa zavitla crnim buzdovanom, a kapija na sve četri strane. Dok se pope kuli u odaje – što sabljom što topuzinom a što puškom malom – požnje dvadeset i sedmero turčadije. I tko zna kakva bi još čuda i pokore učinio, da iz odaje ne izleti Razija i povika: “Stander, junačino! Čemu na krv kad znam da na me dođe… pa kad dođe i udari! Odavno me za srce ujede!” Da je malo mućnuo glavom odmah bi razabrao gdje mu stupicu sprema; ni kurve se, brate, tako bezočno ne nude. Nu kad mala glava zavuresti nad velikom, i Bog ruke diže. Moj ti Prpa u odaju i odmah se hitnu na Raziju ko pas na mrsnu kost. Ona, kučka jedna, uvi se i reče: “Nećemo valjda sevdisati s pripašajem!” Nu čim Prpa pripašaj skide i odloži, ona triput ćukne, a Kasim-aga sa šest sinova, sa šest jablana i vukova u odaju uleti, te Prpu, dok se još ni razaznanio nije, povali, sputa i okova.

– Zar se ne mogaše sablje dokopati? – žalosno će Potrka.

– Mogaše. Nu jadna ti korist od nje. Ne bijaše moć u sablji već u pripašaju.

– Što će ti pripašaj ako u njemu nema noža i handžara, puške male i drugih stvari boju potrebitih!

– U mom i tvom, sine! Ali Prpin pripašaj bijaše jedan od onih što se svakih stotinu godina pripasuju. I stoga se na cijelom svijetu svakih stotinu godina samo jedna junačina rađa. Bijaše to, sine, vilinski pripašaj, koji je u ono vrijeme od svih vila samo Koviljana imala i dala ga Prpi utkavši u njoj polovicu svoje kose. A dok te i u običnom pripašaju, kamoli u ovomu, vilinska kosa opasuje, nikakva te zla kob skobiti ne može.

– To Prpa nije znao?

– Kako ne bi znao! Ali rekoh ti: kad donje zagospodari gornjim, i Bog ruke diže.

– Pa što pripašaj, na brzinu, opet ne pripasa?

– Zaludu. Čim ga jednom otpašeš, gotovo je. Vila odmah izvuče svoje vlasi, a krpa postane što je i bila… Tako Prpu svezaše i kolac mu namakoše.

– Nisu ga valjda i nabili? – izazovno će Potrka, jer već bijaše sto puta čuo kako je devendjed Prpa duboko ostario, kako je

Previous page

Next page