Daunijska boginja primi i k bratu dotrčav donese
Mač mu, a Venera ljuta, što slobodno smionoj to je
Nimfi, dodje i koplje iz dubokih žila iščùpâ.
Ona se dvojica sada ponesu ì s novôm snagom
Stanu na mejdan Marta, što daje brektanje,— jedan
U mač se uzdajuć, drugi sa kopljem je visokim žestok.

Svemožnog kralj Olìmpa Junoni progovori tada
Besjedu gledajući iz žarkastog oblaka borbu:
»Gdje je svršetak tomu, o ženo? što ostaje jošte?
Znaš i priznaješ, da znaš, k’o domaći bog da Eneja
Pripada nebu, da zv’jezda sudbina ga nosi. Što snuješ?
Il’ u oblacima hladnim sa kakovom nadom se vrzeš?
Je li prilika, rana da smrtnička oskvrni boga,
Ili uzeti mač da Turnu se vrati (jer što bi
Mogla bez tebe Juturna?) i svladanim sila da raste?
Prestani jednoć već i meni daj se umolit,
Neka te tiha tuga ne izjeda, ustima slatkim
Svojima nemoj meni ponavljati žalosne tužbe.
Sada pri kraju smo već; po vodi, po zemlji si mogla
Ganjat Trojance i rat zapaliti golemi, dom si
Mogla okaljat i svadbu pomutiti žalošću,— al’ sad
Dalje ti raditi ne dam.« Progovori Jupiter tako;
Na to s poniznim licem ovako Saturnija počne:
»Veliki Jupiteru, kad tvoja tâ mi je volja
Poznata, za to od zemlje i Turna nerado odoh;
Drukčije ne bi me samu u uzdušnom vidio stanu,
Svaku gdje srȁmotu trpim, već stajala ja na mejdánu
Ognjem bih obvita, vukla u bojeve ljute bih Teukre.
Priznajem: rekoh Juturni, da jadnome bratu priteče,
Njegov za život dopùstih da učini znatnije štogod,
Al’ ne dopùstih, da str’jelu na luku zapinje ona,
Tako mi izvora stiske rijeke, koja ublažit
Ne da se, kojom se kunu neprelomno bogovi višnji.
I sad ustupam ja i uklanjam boju se s mržnjom.
Ali jedno te molim za Latij, za dostojanstvo
Tvojega roda, što sudbe ni jedan ne krati zakon:
Kada se veće sretnom po vjenčanju (neka im bude)
Med sobom pomire oni te uhvate vjeru i savez,

Previous page