— Što znaš o njemu? — upita Remetin.

— Ovo mu je četvrta redakcija — nabrajao je Luka.

— Ima velike ambicije. Želi praviti utjecajne novine. Htio bi rušiti i postavljati političare, izazivati državne krize… Znaš ta sranja.

— Kao i Petković?

— Po toj su se liniji valjda i našli. Mogao je biti dobar novinar, ima dara, ali…

Remetin se prisjeti da je Luka bio nekako spleten i s Vrančićem i s tim Petkovićem, da se s Petkovićem tukao, a da ih je Vrančić rastavljao. Sve je to skupa bilo vrlo čudno. Doduše, vjerojatno i nije značilo ništa. A ipak, u tom času nisu imali nikakva drugoga traga. Urednik upita:

— Kako bismo ga mogli provjeriti?

Luka makne noge sa stola, pa ustane. Zagleda se u Remetina onako kako bi se zagledao uvijek kad je kanio predložiti nešto za što bi znao da će Remetin to odbiti, ili bar da će teško na to pristati.

— Samo na nezakonit način — reče.

Remetin je tako nešto i slutio. Zato sad i on ustane. Pogleda Luku mrko. Bio je to dan velikih odluka. Morao je uvjeriti ženu da ide na operaciju, morao je sve ovo raspetljati, morao je uzeti na znanje činjenicu da je vani proljeće, da mu je sin odrastao, da je pred njim starost. Imao je mnogo posla, i nije mogao gledati na sitnice.

— Onda idemo nezakonito — reče.

Izašli su iz svoje sobe i otišli niz hodnik. Vrančić je imao prostoriju na samom kraju, dijelio ju je s nekom dvojicom mlađih reportera. Nikoga od njih trojice nije uglavnom nikada bilo ondje, jer su stalno bili po terenu, a svoje su tekstove češće diktirali u daktilobirou nego što su ih sami pisali. I sad su vrata ondje bila širom

page prethodnih

page sljedećih