Ja prestanem jesti i gledam, gledam… a gledao bih do smrti.

— Jučer niesi k meni došla — govori Jela Evi — mislila sam, da ćeš poslije podne doći.

— U jutro sam bila na pokusu, a poslije podne htjela sam vidjeti sliku Magurskoga.

— Jesi li je vidjela?

— Niesam dobro, jer je bila naloga… a ti?

— Bila sam u jutro. Koliki pjesnik! Čovjek bi plakao s tim Židovima.

Eva me pogleda, a meni duša raste.

— Poći ću još, koliko budem mogla — nastavi Jela. Podjimo zajedno, hoćeš li? Može biti još danas? Veoma sam bila vesela i ne samo za to, što sam tu sliku gledala, već i za to, što se u nas našao taki talenat..

Pa da ne veličaš tu ženu! U to čujem dalje:

— Šteta, što se tako čudne stvari pripoviedaju o tom Magurskom… priznajem ti, da umirem od radoznalosti, da ga upoznam.

— Tako! — nehajno dobaci Eva.

— Poznaješ li ga? sbilja?

— Mogu te uvjeriti, da gubi, kad ga izbliže znaš: uobražen, tašt i te kako tašt!…

Najvolio bih, da Evi pokažem jezik i jedva se od toga uzprežem, a ona svraća k meni vragoljaste svoje ljubičaste oči i pita:

— Kako starče, zar vam se ne će više jesti!

Ne mogu se uzdržati — pokazat ću joj jezik. A ona će opet Jeli.

— Za to je i bolje Magurskome se divit a ne upoznat se s njime. Ostržinjski bi rekao, da je to genij u tielu „koafera“.