Zagreb, 1990, 12). Tako se pisac ljubavlju oprostio od Badessina glasa iz prvog dijela.

Kontrast i samoironija neuklonjivi su iz poente i u drugoj verziji. Ušavši u klaustar, uzbuđeni mladić želi objasniti Badessi tko je on: da ga prepozna, da ga prihvati.

„Stao sam, onako lebdeći, brzo-brzo govoriti da sam ja upraviteljev… onaj mali nećak… ministrant… onaj svetac… Alojsije… Upraviteljev! Upraviteljev!” (R 7 – 8, str. 10)

To prošlost pokušava uvjeriti, umilostiviti sadašnjost, ali uzalud. Sada se javlja bljesak autorove „sjekire”. Mladić čuje novu, izmijenjenu Badessu.

„Nato se madre Antonia gore, neočekivano… neshvatljivo – praskavo i porugljivo zasmijala! A zatim, još i glasnije i raskalašenije nego što bi itko mogao zamisliti! Zabrujio je odmah uokrug iznad trijema čitav vijenac sestara. Znalo se začas o kojemu se to upravitelju govori. Nadstojnica im je samo svima potvrđivala kroz smijeh… toliko ružan, toliko uvredljiv smijeh, da sam se počeo i ja udvorno smijati, kako me ne bi stale sažaljevati.” (R, 10) … A onda najgore, ponižavajuće:

„… neka je sestra doviknula glasom uličarke:

– Madre, madre! Ne ide Vama iz glave nikako!!!

I tada se pak ponovno razleže takav hihot! Nesuzdržan. Zabrujio je opet trijem od mnogoglasne poruge i cike.” (R, 11)

Mladić-histor više ne lebdi. Ružna istina pritisla ga je k zemlji… Ne želi slušanjem sudjelovati u svetogrdnom rušenju mita. Počinje uzmicati. Vraća se, odstupa natraške, kroči kroz sjenu i mrak predvorja, polako… S naporom, oprezno, bolno sklapa teška „galijska vrata”. Zatvarajući prošlost, ona su samo muklo lupnula…

Zastao je pred njima. Učinilo mu se da „pod sunčanom urom stoji On. I čeka... .” (R, 11) Nije bio nazočan, ali je čuo sve! „Taj tamo Stric!” čekao je da ga izvede iz prizora poniženja.

page prethodnih

page sljedećih