druge, nego voli uzduh i božije sunašce. A to joj se bome i pozna na rumenim obrazima, crnoj, sjajnoj kosi i svježim usnama.— Od smrti muževe živi eto skromno, pohadja marljivo crkvu, i od nje se u gradu slabo što zna i čuje; ni kome na putu, ni s kim u zavadnji. Zaista, blaženo čeljade!

U to zakriješti glas babe Urše i trgne ga iz razmišljanja.

— Dobro vam jutro, barba Frane!

— Bog,— odgovori on suho i omjeri oštro babu od glave do pete, pa se odvrne. No to nije babu Uršu ni mrva smelo. Ona zakorakne na prvu stepenicu stubâ, pa se podboči, kao da se spremila na podulji razgovor.

— Vi se, barba, kao da uvijek nešto srdite na mene?

— Nemam zašto,— odgovori on otresito.

— Pa ipak kao da imate.— A što sam ja ikad kome kriva bila? Možda su zli jezici, Bog im prosti! Ja sirota da se komu zamijeram! Evo se mučim i kinim od jutra do mraka, pa zašto? Da prodam koji komad robe ispod cijene, a manja cijena, manja nagradica.

— Što je mene briga za tu vašu trgovinu!— okosi se barba.

— Nu! Nu!— Možda bi vas i bilo briga, kad biste znali, što ja znam,— zažmiri Urša otajstveno, pa korakne i drugom nogom na stepenice.

Barba se zgrozi.— Eto se uspinje ta blatna baba Urša!

— Mante me se, s Bogom!

— Nisam napasna nikomu, ne ću biti ni vama.— No kad biste ono nešto znali, ne biste staru Uršu tako od sebe tjerali. Hm!— Zna stara Urša i ono, što će se i na godinu dogoditi, ma da nije vještica... Netko mi je nešto rekao za vas.