PLOVDIN.

Samo ako drugim kojim putem
Možd’ nekrene kući.

ŠKANJEC.

To nemože,
Jer taj samo put u selo vodi...
Što se toga tiče, strah me nije,
Da za rukom otmica nepodje,
Al’ se s druge strane něšto bojim,
Nebi l’ vrag joj u hip odlučivi
Otca ili dragog zvao u pomoć,
Jer bi tada vražjeg posla bilo.

PLOVDIN
(porugljivo.)

Sram te bilo, strašivice jedna,
Kad se bojiš takovih junakah
Bosonogih.

ŠKANJEC
(porugljivo, nu poluglasno.)

Vidio sam ipak,
Gdě takovi bosonogi momci
Utěraše u strah bolje od mene.

PLOVDIN.

A što mèrmljaš, zar se svedj još bojiš?
(skine s ramenah pušku svoju, te ju podaje Škanjcu.)
Evo dakle na utěhu tebi
Puške moje, pa ako bi zbilja
Od potrebe bilo, a ti pucaj
Bez obzira; ja ću pak děvojku
Ugrabljenu odněti do onkraj
Ove gore, gdě nas jur čekaju
Dobri naši konji sedlenici,
Koji će nas letom lastavice
Za čas dovest do gospodske kleti.

ŠKANJEC
(ogleda oganj na puški.)

Dobro dakle, a ja evo vami

Previous page

Next page