Pòd trulo objesih ja il’ pribih ga sveti na zabat,
Gomilu ovu pomésti mi daj i upravi koplje
Moje kroz uzduh!«— Reče i upevši iz svih se sila
Baci koplje, te ono polètî ì prodrê kroz mrak,
Okrenutog Sulmóna u ledja pogodi, te se
Na njima slomi pa prebi držálje i utrobu prodje,
Sulmon se sruši toplu iz grudi izbacujuć krvcu,
Hladan je, polako krči, da slabine sve mu se tresu.
Na sve se oglednu strane, a evo žestočiji još je
Nis i visoko drugo zavŕti od uha koplje,
Dršću još svi, te koplje prozújî kroz oči sl’jepe
Tagu i ustavi se u njegovu smlačeno mozgu.
Bjèsnî goropadni Volscens, jer nigdje ne vidi, tko to
Izmeće koplje, i ne zna, navalio kuda bi vatren.
»Ti ćeš mi — poviče — bar za obojicu platiti svojom
Toplom krvlju!«— Pa potegne mač, na Eurìjala krene.
Tada se prestraši Nis i kao bez pameti neće
Da se sakriva dulje u mraku, tòlikê boli
Ne mogući podnosit ovako poviče: »Na me,
Na me, o Rutulci, mače okrenite! evo me, ja sam,
Koji učinih to, prijevara moja je, a taj
Nit je učinio što nit mog’o je, tako mi neba,
Tako zvijezda, što znadu, drugára samo je odveć
Ljubio nesretnog!«— Reče, al’ snažno sagnani veće
Prodje kroz rebra mač i bijele probije grudi.
Sruši se mrtav Eurìjal, po udima krasnima teče
Njegovim krv, i klone mu vrat i na pleći pade.
Tako rumeni gine i vene na polju cvijet,
Kada ga podreže plug, i nȁ vrât malàksalî tako
Spušta glavicu mak, kad obilna pritisne kiša.
Nis u sredìnu dušmana poleti i Volscensa samog
Mèd drugîm, svima traži i samoga Volscensa motri.
Oko Nisa dušmáni navŕvê te ga odgonit
Stanu iz bliza, al’ on navaljuje i mâšê mačem
Vatrenim; Rutulac viče pred njime, a Nis u usta
Turi mu mač i smakne dušmána umiruć i sam.
Tada na prijatelja proboden mrtvog se baci
Nis i počine istom na njemu ù tihôj smrti.