Terencija (oponašajć ga čangrizavo)

Dakako! A što je trebalo, za spas republike, zagrliti je tu na divanu? Otposlati robove, da bude više slobode?

Ciceron

Kako sam mogao s njom postupati, da joj izmamim koju tajnu?...

Terencija

Zar misliš, da govoriš pred sucima na Foru? Meni ćeš dokazati, da je bielo, što je crno? Ti, koji propropoviedaš kriepost, kao Katon, govoriš, kao Gorgija; bludiš, kao Cesar? To mi je zahvalnost za dvadeset godina požrtvovnosti i obožavanja; za uzgoj djece, koju tobože toliko ljubiš! Liepo! liepo! Sada bi me htio otpustiti, kada si me se zasitio i potrošio moj miraz! Baci me na ulicu, oženi se sa Kvandrantarkom; neka ti uzgaja sina, dok ga se rieši otrovom. Uzmi ju, da postaneš ruglom Rima: da ti kuća postane stjecištem razbludnika; da se sav Rim smije na tvoj račun. (Sve plačnijim glasom.) Uzmi je, da bude uzorom matrone rimske mojoj Tulijoli. Neka se moja kći stidi majke, sretnuvši me odbačenu na ulici. Da, da, bit će dika po Cicerona, po oca domovine, kad me budu robovi prstom pokazivali, veleć: ovo je majka mladoga Cicerona! Joj, sveta Vesta! na što sam nesretna spala. (Grozno zarida.)

Ciceron (približi joj se bojažljivo, pak plačnim glasom)

Terencija! Moja Terencija! Ženo moja! Zar tako o meni misliš? Ja tebe otpustiti? Ja da te ne ljubim? (Hoće da joj otkrije lice, koje je pokrila rukama.)

Terencija

Ne diraj me! Ne ćeš me više zasliepiti...