dok ja s vojskom dodjem. Županijski husar neka skokom pojuri u Božjakovinu i preda mu moju zapovied. No, taj će mi odgovarati.

Škrlec ode u drugu sobu, da brzo napiše strogu zapovied podžupanu, a viceban, kipeći od jarosti, pošeta brzim koracima po sobi. U to pokuca netko na vratima.

— Ave! — javi se gromko viceban, dodavši odmah za tim: — Da bi te bies...

Krsto Domjanić unidje i duboko se pokloni vicebanu.

— Dodjoh na zapovied vaše presvietlosti! — reče.

— Tko ste vi? — upita srdito viceban, kao da ima pred sobom Petkovića.

— Zar me ne poznaje vaše uzmožno gospodstvo? Ja sam Krsto Domjanić, bivši banderijalski častnik i došao sam, da mi vaša presvietlost opredieli mjesto u vojsci proti kmetovima...

— Ah sa, sad vas se sjećam, — reče nešto mirnije viceban. — No, liepo je, da ste došli. Častnikâ trebam što više. Ali, kako da vam kažem... Što vam je onaj Domjanić u Preseki?

— Moj stric...

— Imate finoga strica! — planu opet viceban. — Da nije odavle za dobe umakao, sada bi sjedio okovan u županijskoj tamnici...

— Za Boga, a zašto? — pitaše Domjanić, probliediv u licu, ne znajući ništa o svem, što se je o njegovu stricu sumnjalo i što se je nakanilo s njim učiniti.

— U sumnji je, da drži s tom prokletom mužadijom, — odgovori viceban rezko. — Grof Patačić rekao mu je to u lice u konferenciji, a drugi ga baciše van na vrata. Što velite na to? Ha?....

Domjanić obori oči od srama.

— To bi bila velika ljaga našemu imenu! —reče

page prethodnih

page sljedećih