Rafaj se pokunji kao kropom poliven, a u dvorani nasta tišina, koja je potrajala nekoliko časaka.

— Moliste me, da vam savjetujem, — uhvati opet rieč grof Patačić, želeći učiniti kraj neugodnoj situaciji, — što da učinimo? Ja mislim, gospodo, da ne smijemo ni časa oklievati. Dobio sam viesti, da je buknula buna i u Podravini u ludbrežkoj okolici, a čujem, da se kmetovi spremaju, da priedju preko Lonje i da udare na Božjakovinu i okolicu. Kad dodju u Božjakovinu, onda su sutradan u Zagrebu.

— Što, na Božjakovinu da se spremaju? — upita zabrinutim licem Juraj Petković, substitut podžupan županije zagrebačke, koji je imao svoje plemićko imanje blizu Božjakovine.

— Za koji dan bit će ondje! — potvrdi mu grof.

Čuvši to Petković, ustade od stola i stade se oprezno, da se toliko ne opazi, šuljati do vrata, na koja u čas izčeznu.

— Onda nam ne preostaje drugo, — uze sada rieč viceban, — nego da dignemo na noge vojsku kraljevine, sva banderija i predijaliste, pa da što prije potražimo kmetove. Ja ću sam povesti vojsku na njih!

— Vivat vicebanus! — kliknu jednodušno sva konferencija, obradovana vicebanovim obećanjem, da će on vojsku voditi. Poznavali su ga kao čovjeka, s kojim nema šale i koji ne svršava samo na pol posao, kojega se laća.

Konferencija bijaše spremna na sve žrtve. Plemići obećaše, da će listom grnuti pod vicebanovu zastavu, a kaptol i boljari da će jake banderije svoje sdružiti s vicebanovim četama. Častnici razpuštenih banderijalskih četa, koje su vojevale prije nekoliko godina u Belgiji i Holandiji i koji nisu sada služili kod vojske, imali su

page prethodnih

page sljedećih